Ваш браузер устарел. Рекомендуем обновить его до последней версии.

Veličine i boje (2016)

 

Mjesto radnje: Moskva (Rubljovka), Rusija.

Vrijeme radnje: 2016 god.

Fabula i lica u njoj su izmišljena.

 

Junakinja drame ANNA ORLOVA:
"Mi smo proleće, leto, jesen i zima.Ništa više nismo. Kad jesen u Moskvu dođe i lišće od večnosti ne može da pobegne u svom večnom krugu i novom rađanju, sa novom dušom ponovo ću se roditi i sresti tebe. Tamo gde širiš ruke ka nebesima. Gdje grliš poslednje odsjaje narandžastog neba, zalazećeg sunca. Gdje u sećanjima na polja makova moliš za još jedan trenutak zemaljskog daha. Još jednom ću prepoznati tvoje misli i dugo sputavan humor da ni ovaj život za tebe značio mnogo nije. A kad zemlju dotakne crnu, plodnu zemlju svojih predaka, osetiće to lišće da je na svoje rodno mesto došlo. Da se svome domu vratilo baš kao da se nikada nije ni budilo iz sudbonosnog, zasluženog sna. Kao da nikada nije ni odlazilo u nepovrat. Onda će nam biti bez razlike, sve ove muke, sve ove misli. Onda će nam značiti jedino to što jedno za drugo znamo, kako bismo bili sigurni u svoje postojanje.
Možda i čuješ glasove moje što noćima ti hrle u susret i ne daju mi da te čujem...tamo negde…. Sačekaj! Sačekaj još trenutak i videćeš naš ponovni susret u sumraku mesečevih nota. Videćeš one braon višnje, moje oči, kako si ih pri prvom poznanstvu našem nazvao.
Zar se naš susret više nikada neće ponoviti?! Nikada! Nikada više?! Zar mi nikada više nećeš prići s leđa i slagati onu lepu stvar koju sam potajno želela da čujem, jer nisam ti htela ne verovati. Zar ti nikada više neću reći: Doručak je spreman! I na vratima naše biblioteke čuti tiho zatvaranje knjige bola i bega ka nekoj novoj sreći, nekom novom životu, zdravijem od mog, punom snage, smeha i kristalno čistih boja kojima si želio obojiti ostatak svog života.
Nisam ti željela ne verovati! Ne verovati je najveći greh, iznad svih grehova. Čak i onda kada znaš da te lažu, jer lažu te.. lažu te.. lažu te jer vole svoje postojanje, i tvoje…. zbog tebe samog, zbog tebe samog te lažu!
One davne noći kada si od nje došao i njen miris koji je iz tvoje kože mirisao, sve sam zapamtila. Al bila sam samo žena! Bila sam... žena. Ti! Ti i tvoje ruke. Zar nikada me više dotaći neće?! Moje su noge tvojom zemljom hodale od dana kad sam te ugledala. Moje su noge tvoje pratile od dana kada sam se zbog tebe od klavira odrekla. I ponovo, ne kajem se, jer u tvojim sam očima želela blistati. Blistanje u tvojim očima za mene je bila počast. Priznanje ljubavi! Ponekad bih da te zovem al znam da se nećeš javiti! Ne brini! Doći ću ja ponovo, ali na ona druga vrata naše ljubavi. Sa one strane gde nije stid oprostiti i reći volim te. Sa one strane gde nas čari trebaju da budu čarolije. Možda me i čuješ, gore na vetru, na trenutak... Možda. Lomljiva pregrada deli prekrasni život od prekrasne smrti. Al ja kao Buda stojim i govorim da ništa pogrešno uradila nisam da sam uradila sve što sam mogla. Da sam uradila sve što sam trebala, jer bila sam ovde da volim! Jedino što možemo naučiti u ovom životu jeste da volimo. Ništa drugo, ništa! Sve dok preživljavamo i plućima hvatamo nestajući kiseonik jer vrlo brzo iščeznuće i sam život i noge će prestati da plešu."